Ford GT40 je postojao i u uličnom izdanju
Pre dve godine u bioskope je stigao dugo očekivani film "Ford v. Ferrari", koji prati duel dva giganta na trci 24 sata LeMansa tokom 1966. godine, i pri tom je opet otvorio istorijske knjige. Predpostavićemo da je popularnost filma naterala eksperte, kao i samog Forda, da nam dostave više informacija, a nadamo se da će i Italijani uraditi istu stvar. O modelu GT40 smo dosta pisali na sajtu AutoRepublike, a ako bi vam morali preporučiti jednu priču, onda svakako preporučujemo onu koja objašnjava šta se dešavala iza zatvorenih vrata i zašto su određene odluke pale (
https://autorepublika.com/2020/12/24/ko ... 66-godine/).
U ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo obratiti pažnju na još jedan zanimljivi primerak. Ne, nećemo vas opet "daviti" sa LeMansom već ćemo spomenuti par reči na računa GT40-a i njegovih uličnih verzija. Konkretnije, tema rasprave je ona zašto ih nije više bilo i da li bi istorija Forda mogla da bude drugačija da je kompanija nastavila sa njegovim razvojom kao što je Chevrolet recimo uradio sa svojim sportistom Corvette. U periodu od 1964. do 1969. godine je proizvedeno 105 primeraka, uključujući i rane prototipe i modele za testiranje, ali nisu svi ličili na GT40 koji svi poznajemo i volimo. Zapravo, LeMans je bio samo jedan od mnogorbojnih formi auto-moto sporta gde se Ford takmičio, pa je brojka od 105 primerka zapravo odnosi na šasije na koje bi kasnije ugrađivane različite školjke. Nije bila retkost da ako GT40 završi u sudaru samo dobije novu školjku i nastavi sa takmičenjem.
Da bi homologovao svog velikana za šampionat izdržljivosti, Ford je morao da proizvede minimalno 25 jedinica za uličnu upotrebu. Sudeći prema većini izvora, fabriku je napustio 31 primerak, od čega je sedam zadržao sam proizvođač u promotivne svrhe. Za proizvodnju se postarao tim nazvan Ford Advanced Vehicles u Engleskoj koji je istovremeno proizvodio i trkačke verzije, a tokom kasnijih godina i privatnik JW Engineering. U čemu su se trkački i drumski GT40 razlikovali? Pa zapravo po malo toga, mada su postojali određeni napori da se ulična verzija napravi civilizovanijom. To se pre svega odnosi na na dužinu vozila, koja je bila za 203 mm duža, da bi se oslobodio veći prtljažnik u koji bi mogao da stane kofer regularne veličine. Visina vozila je ostala identičnih 40 inča (102 cm), a u neke od primeraka su ugrađena i kožna sedišta i klima uređaji da bi se u boljem svetlu pokazali u javnosti.
Ali iako će proizvodnja trajati šest godina, svi će pružati identičnu mehaniku sa ranih primeraka. To znači da je GT40 pokretao V8 motor zapremine 289 kubnih inča (4,7 litara) koji je preuzet direktno iz modela Mustang Shelby GT350. Dok se u Mustangu mogao pohvaliti sa 305 "konja", inženjeri su za trkača obezbedili 30 "grla" više. Snaga se prenosila na zadnje točkove preko petostepenog manuelnog menjača, a GT40 se mogao pohvaliti sa svim modernim detaljima po pitanju ogibljenja i kočnica kao i njegov trkački rođak. Sa masom manjom od jedne tone, automobil se mogao pohvaliti sa ubrzanjem iz mirovanja do 100 km/h za 4,2 sekunde i maksimalnom brzinom od 264 km/h.
Ford je zapravo planirao mnogo veću proizvodnju od 31 primerka, ali je odustao iz nekoliko razloga. Prvi od njih je bila planirana cena od 18.500 dolara, što je u današnja vremena iznosilo preko 158 hiljada najmanjih zelenih novčanica. To ne samo što je bilo skuplje od bilo kog drugog egzotika na ulicama već i za 2.000 dolara (oko 17 hiljada "zelembaća") više nego što je trkačka verzija koštala, pa je Ford brzo shvatio da nikako ne bi uspeo da pronađe više od par desetina mušterija.
Zatim dolazimo do još jednog bitnog problema, a on se odnosi na civilizovanost uličnih verzija trkačkih automobila. Bez obzira na sve napore kompanija, kupci ih jednostavno nisu voleli sa izuzetkom vožnje na stazi sa vremena na vreme. Centralno postavljeni motor je emitovao veliku toplotu i vibracije, a pri tom smanjivao prostor enterijera, pa je lista potencijalnih kupaca svakako bila izuzetno niska. Na to moramo da dodamo i podatak da su u Americi krajem šezdesetih godina debitovali novi zakoni po pitanju izduvnih gasova koje sportisti poput GT40 ne bi mogli da zadovolje.
Ford je na kraju zaključio da se takav projekat nikako ne isplati i nije bio voljan da odobri proizvodnju veću od one koja je zahtevana po pitanju homologacije i promocija. Većinski broj spomenutih 31 jedinica je danas preživeo i sa vremena na vreme se pojave na aukcijama kada obično uahtevaju cenu od oko tri miliona dolara. A za sve one koji žele da vide GT u većim brojevima na ulicama, to mogu da urade preko njegovih modernih izdanja koji su u proizvodnji od 2005. godine.
When I die, I want to be buried faced down so that anyone who doesn't like me can kiss my ass.
“Normal" is just a setting on your dryer.
