А ми основци одмах после бомбадовања се попели на срушени мост слободе а међу нама једна девојка која је прва на асфалт изасла

мало да опишем, један сегмент је пао на земљу са каменичке стране пошто је онај део који је висио над водом повукао носећи бетонски стуб, иначе стуб је имао прикачене мердевине али једно 3м од земње, лоповске и пењање на рамена решили ствар

следи успон од 20ак метара на врх, сегмент који је пао на земљу нам је оставио отворен пролаз у унутрашњост другог сегмента са којим је био склопљен на средини стуба, унутра мрак, гомила попречних ребара са отворима кроз које смо пролазили напред, ни батерије нисмо имали при руци, на сам мост смо се попели на месту где је томахавк пробуразио конструкцију код горњег металног стуба/пилона, други је успешно оборен, дакле кроз турупетину и искривљен метал, испод плитак дунав и камење, пентрање хватањем за шта је ко стигао, излазак на асфалт, сама рупа је била тик уз стуб/пилон, који је од детонације био расцветан у једном свом углу, пола метра су били непрецизни.
Шетња по мосту, са једне стране фали део срушен у провалију, са друге део заломљен у воду, како изађашмо тако и сиђошмо, зноје ми се дланови од самог присећања, у наредном периоду поновили смо исту ствар још 10ак пута а нас 4 смо се кроз ону пукотину на стубу/пилону што споменух увукли унутра и попели на врх, унутра мердевине, на местима лоше прикачене јер су биле у деловима па су се знале клатити, после смо то жицом стезали јер смо три пута горе изашли

, следи долазак до првих сајли тј. њиховог унутрашњег качења, ту мердевина нема па смо се по конструкцији пентрали, после иде нови део са мердевинама па још два пута по сајлама и онда кратак део и подизање отвора на врху, поглед на град и остатак екипе доле на мосту, сам стуб од'ока 1.5x2 около свуда празан простор, тешко описив осећај као да лебдиш, и виримо ми тако до пола из отвора а друг излази и стаје на сам врх, чак има срца и концентрације да се да извините по***а одозго

. Враћање је увек бар дупло напорније, уморни, декоцентрисани, ногама напред, а кад се коначно на земљу вратиш то олакшање се речима описати не може. Кад размислим сад испада као да смо имали јасан план и угажен пут а ми смо се само један дан одлучили и отишли шта зна дете од 14год
Лумија 930