Mercury je dosta nepoznata kompanija većini ljudi izvan Severne Amerike, a mnogi odlaze toliko daleko da ga zovu i Ford Mercury. Ako bi morali da biramo jednu osobu kao oca Mercurya, njegovo ime je svakako Edsel Ford. Kao jedini sin legendarnog Henry Forda, Edsel je od rane mladosti mogao da uživa u najnovijim i najskupljim automobilima na svetu. Za razliku od svog legendarnog oca, Edsel je bio veoma drugačija osoba, što mu je i pomoglo i otežalo tokom karijere. Jedna velika karakteristika koja je razlikovala oca i sina je vladala u tome što je Edsel služao savete drugih i nije uvek smatrao da je najpametnija osoba u prostoriji. Henry je, tokom Edselovog ranog života, davao sinu sve ono šta on nije imao njegovih godina, ali je takođe smatrao da ga je to "omekšalo" i da neće biti u stanju da vodi kompaniju kada Henry umre. Dok je Henry uglavnom brinuo o mehanici, Edselova glavna zanimacija je bio dizajn. Edsel je postao predsednik Forda 1918 godine, iako je Henry i dalje imao kompletnu kontrolu nad kompanijom i želeo je da napravi niz promena. On je smatrao da se tržište oporavlja posle Prvog Svetskog Rata i da Model T, koji je bio jedini model kompanije, će uskoro da bude zastareo. Edsel je želeo da uradi sitne promene da učini Model T modernijim, ali je Henry uporno odbijao ovaj potez, uz objašenje "ako nije pokvareno - onda ne treba ni popravljati". Da bi "našao sinu nešto da radi", Henry kupuje luksuzni Lincoln 1922 godine i daje Edselu potpunu kontrolu nad njim. U narednih 20-ak godina, pod vođstvom Edsela, Lincoln će da proizvede neke od svojih najlegendarnijih automobila, kao što su Model K, Zephyr i Continental.
Međutim, Edsela je i dalje brinuo rast srednjih divizija glavnog rivala General Motorsa, kao što su Pontiac, Oldsmobile i Buick. Njihova prodaja je eksplodirala tokom 1920tih godina, a iako je pala tokom Velike Depresije, ona se opet oporavila početkom 1930tih godina. Do tada Henry je pristao da zameni Model T sa modernijim Modelom A, ali i pored toga premijum automobili ga nisu interesovali. Edsel nekako uspeva da ubedi oca da predstave DeLuxe verziju Forda, koji je tako postao prvi bolje opremljen model kompanije, ali je znao da prava moć leži u srednjim divizijama. Kod General Motorsa, Pontiac, Oldsmobile i Buick su delili istu školjku i platformu, čime su troškovi proizvodnje bili minimalni, a godišnja prodaja je prelazila cifru od milion vozila. Henry je shvatio promene u navedenom trendu i odobrio je razvoj potpuno nove divizije za koju je dao Edselu odrešene ruke. Edsel je ranije odlučio da će se takva divizija zvati Mercury, ali još uvek nije bio siguran da li će biti posebna divizija ili model Forda. Ova prva ideja je pobedila najviše zato što je smatrano da samostalni Mercury može da privuče više kupaca nego ako publika zna da je povezan sa Fordom. U svakom slučaju, Mercury je debitovao 1939 godine, a iako je bio zasnovan na Fordu, on je bio nešto veći. Ispod haube se nalazio Flathead V8 motor od 90 ks, a sa početnom cenom od 916 dolara, Mercury je košta koliko i bolje opremljen Pontiac i osnovni Oldsmobile. Već prve godine on je privukao preko 80,000 kupaca, ali će njegov napad da zaustavi Drugi Svetski Rat.
U periodu rata mnogo toga se promenilo u Fordu. Edsel je preminuo 1943 godine u 49 godini života od raka stomaka, a Henry je preuzeo komandu nad kompanijom iako je tada imao približno 80 godina. Henry je video svog telohranitelja Harry Bennetta kao budućeg naslednika, a ovim potezom ostatak Ford porodice se nikako nije slagao. Edselov sin i Henryev unuk, Henry II, se uskoro vratio iz vojske i planirao je da sedne na čelo Forda, ali je Henry u svakoj meri odbijao ovu ideju. U želji da ne vidi svog sina da završi istom sudbinom kao i muž, Eleanor, udovica Edsela, preti Henryu da će prodati svoje akcije u kompaniji, čime Ford familija po prvi put u istoriji nebi imala potpunu kontrolu, ukoliko se Henry ne povuče sa svoje pozicije i ne dozvoli Henry II da bude novi predsednik kompanije. Henry je bio jako ljut, ali kada je uvideo da kompanija mesečno gubi i do deset miliona dolara, odlučio je da je vreme za zamenu. Iste godine kada je njegov otac preminuo, Henry II je postao novi predsednik kompanije u svojoj 27 godini. Henry II se brzo odlučio na veće promene - Bennett je odmah dobio otkaz, a u tim su dovedeni mladi inženjeri. Kada je Ford II stigao na čelo kompanije, shvatio je da niko u Fordu nezna ni koliko novca je potrebno da se proizvede automobil, koliko novca je kompanija zarađivala i koliko je bila u dugu. On je znao da nije u stanju da sam promeni situaciju i odlučio je da zaposli ceo tim od deset inženjera, koji su sada bili poznati kao "Whiz Kids", a oni će da igraju veliku ulogu u ravoju prvo posleratnog Forda.
U istom periodu kada je Henry II stigao u komapniju, zajedno sa njim se vratio i legendarni dizajner Bob Gregorie. On je bio Edselov veliki prijatelj još iz ranih 1930tih godina i lider prvog Fordovo dizajnerskog stuija. Gregoriev specijalitet su bili specijalni automobili za Edselovu ličnu upotrebu, kao što su Model 40 Speedster i spomenuti Continental, a on je dobio otkaz kada je Edsel preminuo. Međutim, Henry II je želeo da nastavi sa modernim idejama svog oca, pa je samim tim Gregorie dobio svoj posao nazad kao jedan od dizajnera na novom 1949 Fordu. On je imao najveću konkurenciju u vidu proslavljeng dizajnera George Walkera, koji se vratio iz penzije da uradi još jedno veliko delo. Gregorie i Walker su imali veoma drugačiji ukus za automobile. Gregorie je voleo veće proizvode, sa moćnijim motorima i dosta prostora u stilu automobila iz 1930tih godina, dok se Walker često okretao Evropi i tražio načine kako da maksimalno iskoristi prostor ne baš preterano velikih dimenzija. Početkom 1948 godine, ova dva dizajnera su predstavila svoje prototipove glavnim ljudima kompanije. Njima se više dopao dizajn Walkera, najviše zato što je bio manji, pa samim tim i lakši i jeftiniji za proizvodnju, ali ih je oduševio i dizajn koji je Gregorie uradio. Oni su zaključili da je on previše napredan i moderan da ostane samo koncept, pa je odluka pala da uđe u serijsku proizvodnju kao potpuno novi posleratni Mercury.
Svaki deo 1949 Mercurya je bio potpuno novi sa izuzetkom motora. Dok je Ford za neke delovao kao manji od prethodnika, Mercury je bio veći u svakom pogledu sa dužinom od 5,253 mm. On svakako nije bio lagan automobil, pa tako čak i najmanji kupe je bio težak 1.6 tona, a karavani i do 1.8 tona. Ponuda se delila na spomenute kupe i karavan, kao i sedan i kabrio. Posebno interesantan je bio sedan, koji je bio jedini Američki automobil sa takozvanim "suicide" (kontraš) zadnjim vratima, a Mercury je, uz Ford, bio i jedina kompanija koja je i dalje nudila fabrički "woody" (zadnji deo automobila prekriven drvetom). Pošto glavni rival Pontiac još uvek nije imao V8 motorom (on se zadovoljio evolucijom predratnog I8 motora), odluka je pala da legendarni Flathead V8 motor ostane u ponudi u još jednoj generaciji. Njegova veličina je povećana na 255 kubnih inča (4.2L), a snaga na 110 ks, što je ovom automobilu dalo maksimalnu brzinu od preko 160 km/h. Sa početnom cenom od 1,979 dolara i dizajnom koji je u velikoj meri ličio na luksuzni Lincoln, 1949 Mercury je preko noći postao prodajni hit. Preko 300,000 primeraka je našlo kupce spomenute godine, što je bila ujedno rekordna godina za kompaniju. Za 1950 godinu u ponudu je dodat novi osnovni model, sa cenom od 1,875 dolara, kao i novi lider po imidzu, luksuzni Monterey. On je pružio prvi automatski menjač kompanije i postao prvi Mercury bez tradicionalnog B stuba. Ova generacija će da opstane do kraja 1951 godine bez većih promena.
Ono po čemu je 1949 Mercury danas ipak najpoznatiji je po njegovom modifikovanu. Još početkom 1950tih godina legendarni George Barris, koji je modifikovao mnoge filmske automobile, je predstavio prvi "lead sled" na bazi 1949 Mercurya, a ova kultura je nastavljena do današnjeg dana. Najpopularnije modifikacije su svakako spuštanje krova i automobila generalno, kao i moćniji i moderniji motor. Mercury je nastaviti da pruža svoj prepoznatljiv stil sve do ranih 1970tih godina, kada će, iz finansijskih razloga, početi da deli školjku i mehaniku sa Fordom, a do ranih 1980tih godina Mercury će se razlikovati samo po oznakama i nešto više opreme. Dok je takva strategija bila uspešna duži broj godina, do ranih 2000tih godina ona više nije mogla da funkcioniše i Mercury je ugašen posle 2011 godine. Danas je 1949 Mercury veoma popularan klasik i svakako najpoznatiji model kompanije iz 1967 Cougar. Njegovo modifikovanje je nastavljeno do današnjeg dana uz pojaviljivanje u raznim filmovima i medijima. Ako bi morali da donesemo zaključak zašto je James Dean toliko voleo 1949 Mercury, možda ga je smatrao večnim bunkovnikom kao i sebe. Slično kao i karijera, a i sam život Deana, i Mercury se mogao pohvaliti velikom slavom samo na momente ...
