Ford Mustang

[Talladega_500]

Shelby GT350R iz 1965. godine. 1 od 34 napravljenih za profesionalni auto-moto sport. Vrednost oko $1.5 miliona.

[Talladega_500]

Jos jedan Boss 429 ide na aukciju, ovaj put iz 1970. godine. Spomenute godine ih je prodato samo 499. 429cid/7.0L motor, na papiru 375 ks, u realnosti preko 500 ks. Vrednost oko $250.000.

[Talladega_500]

Par koncepta iz 1966. godine.

[Nedeljkovic]

Uhvaceni u Holandiji








Послато са Redmi Note 9 Pro помоћу Тапатока

[macaneli]

Nista cudno kad se kod njih moze registrovati sve

[Talladega_500]

Štedljivi mišićavko Ford Mustang E

Od svog zvaničnog nastanka 1964. godine pa sve do današnjeg dana, Ford Mustang ima imidž i reputaciju prema kojoj se samo primerci sa V8 motorima priznaju kao „pravi“. Ali, ako zapravo detaljno pogledamo njegovu istoriju, videćemo da se u prodaji uvek nalazio i veliki broj motora sa četiri i šest cilindara, i da su oni zapravo činili većinski deo prodaje.

Štaviše, nekadašnji Fordov predsednik Li Ajakoka je zamislio Mustanga kao „automobil za sekretarice“ gde će do izražaja doći duga lista modifikacija i sportski imidž, a ne sirova snaga.

I pored toga, modeli sa manje od osam cilindara su bili tu samo da bi se zadržala niska početna cena, a posao prodavaca je bio taj da ubede mušteriju kako im je potreban V8. Ali samo jednom u istoriji Ford je razvio jednu verziju Mustanga s ciljem da se pohvali sa ekonomičnošću. To se desilo 1969. godine kada je svetlost dana ugledao zaboravljeni Mustang E.

Zvuči pomalo smešno kada znamo kakvo mišljenje imaju Jenkiji o potrošnji goriva, ali su u periodu od 1936. do 1968. godine imali nešto šta se zvalo „Mobil Economy Run“. Reč je o takmičenju gde su se automobilski proizvođači takmičili ko će da pruži najekonomičniji četvorotočkaš u realnim vozačkim uslovima. Turnir bi počeo na jednoj strani Amerike, da bi zatim vozači morali da prevale celu državu prateći sve saobaćajne zakone, a pobednik bi imao priliku da se u medijima hvali kako ima „najekonomičniji automobil u Americi“.

Čuvena firma Mobil je bila glavni sponzor, a uglavnom su dominirali AMC Rambler, Ford Falcon, Studebaker Lark, Chevrolet Chevy II i ostali kompakti. A onda je Ford odlučio da se pojavi sa Mustangom 1969. godine i pokaže svetu da i njegov predstavnik može da bude mali potrošač.

Da bi pobedio u takmičenju, Mustang je prvo morao da dobije specijalno izdanje koje je nosilo oznaku „E“ (Economic). Za početak, preuzet je tada najmanji motor u ponudi, i to onaj zapremine 250 kubnih inča (4,1 litra) u konfiguraciji sa šest linijskih cilindara. Razvijao je 155 „konja“ i maksimalnih 325 Nm obrtnog momenta. Naredni na redu je bio menjač, a Ford je modifikovao postojeći automatski sa tri stepena prenosa, podesivši ga na način da „brzine“ budu još duže.

Pošto je varijatet E činio samo dno Mustangove ponude, iz njega je izbačena gotovo sva oprema, a dodati su neki aerodinamični detalji, i to oni po pitanju ratkapni i nešto nižeg prednjeg dela. Sama školjka je takođe bila aerodinamična pošto je izbor pao na takozvani fastbek stil sa produženim krovom za bolji protok vazduha. Model E se nije mogao naručiti s klima uređajem i direktno iz fabrike je stizao sa posebnim karburatorom.

S izuzetkom značke „Mustang E“ na zadnjim krilima, izgledao je kao i svaki drugi bazni Mustang, ali su spomenute izmene očigledno bile dovoljne da se napravi mala, ali solidna razlika. Primera radi, u gradu je trošio 17,1 litru na 100 km (oko 1,1 litru manje u poređenju sa standardnom verzijom), a na autoputu 12,3 litre. Spomenute brojke su možda smešne za današnje standarde, ali u periodu šezdesetih godina nije postojao veliki broj vozila sa takvom snagom, a koja bi bila uspešnija. Ali, peh su platile performanse, pa je E-u bilo potrebno čak 13,3 sekunde da ubrza od nule do 100 km/h (maksimalna brzina je iznosila 165 km/h), što je bilo za oko tri sekunde sporije u poređenju sa bilo kojim drugim Mustangom iz iste godine.

Prema zvaničnim informacijama je proizvedeno svega 96 jedinica, što ga čini jednim od najređih Mustanga u istoriji. Do današnjeg dana je preživeo jako mali broj primeraka, pošto oni i koji su ga kupili kao klasično vozilo, automobil uglavnom restauriraju sa motorima sa osam cilindara.

Možda je najveća ironija u svemu to što je spomenuti Mobil Economy Run otkazan za 1969. godinu i nikada posle toga nije vožen pošto se od proizvođača zahtevalo da testiraju potrošnju u realnijim uslovima. Tako da kada vidite novi Mustang EcoBoost sa svojih 335 „konja“ i krenete da pričate kako on „nije pravi Mustang“, setite se samo da su kroz istoriju postojali i mnogo smešniji pokušaji, i to baš tokom godine koja se smatra najboljom za performanse ovog automobila.

[Talladega_500]

Prototip 1969 Mustanga iz 1966. godine.

[Talladega_500]

[Talladega_500]

1 od 96 Mustang Mach 1 Twister Special iz 1970. godine. 351 motor. Prodat za $231.000 na ovogodisnjem Barrett-Jackson.

[Talladega_500]

Gde je danas Ford Mustang Shelby GT500 Džima Morisona?

S karijerom koja traje već približno šest decenija, i s preko deset miliona prodatih primeraka širom sveta, malo je reći da je Ford Mustang ikona u automobilskom svetu. Naravno, s takvom istorijom, za očekivati je da su mnogi primerci završili kod slavnih vlasnika i da im je odavno izgubljen trag. Sve do nedavno, takozvani sveti gral je bio zeleni GT390 iz 1968. godine, koji je glumac Stiv Mekvin vozio u filmu „Bullitt“.

Doduše, on nije bio izgubljen, već vlasnik jednostavno nije imao želju da ga pokaže javnosti, ali je ipak to učinio 2018. godine, posle čega je prodat za 3,5 miliona dolara.

Nedugo posle toga, na vrh liste najpoželjnijih „izgubljenih“ Mustanga je izbio model o kom ćemo pričati u ovom izdanju zanimljivosti dana. Reč je o kultnom vozilu s oznakom Shelby GT500 iz 1967. godine, a njegov vlasnik je bio niko drugi do čuveni Džim Morison.

Slavni muzičar i njegov bend „The Doors“ su objavili svoj prvi album sa identičnim imenom početkom 1967. godine i odmah je dospeo u sam vrh po popularnosti. Da bi nagradili svoje muzičare za takav uspeh, izdavačka kuča Elektra Records je svakome od njih poklonila vredne stvari. Većina je izabrala umetnička dela, ali ne i Morison koji je želeo plavi Mustang Shelby GT500 sa V8 motorom zapremine 428 kubnih inča (7,0 litara) i četvorostepenim manuelnim menjačem.

Razvijao je 335 konjskih snaga i mogao je da ubrza iz mirovanja do 100 km/h za manje od šest sekundi. Kako kažu mnogi izvori, Morisona zapravo automobili i nisu previše interesovali, ali nakon što je provozao prijateljev Shelby GT350, toliko se oduševio da je poželeo da ima slavni „muscle car“ i u svojoj garaži. Dao mu je ime „The Blue Lady“ („Plava dama“).

Pa šta se onda desilo i gde je ovaj automobil nestao? Postoje dve priče, a vi samo zaključite kojoj više verujete. Jedna od njih kaže da je Morison lično parkirao Mustanga na aerodromu u Los Anđelesu kada je otišao sa bendom na duže putovanje, a kada se vratio – automobil više nije bio tu.

Ona druga teorija je više verovatna i prema njoj, Morison je jedno veče 1969. godine vozio u pripitom stanju i udario u banderu ili telefonsku kućicu na čuvenoj ulici Sunset Boulevard u Los Anđelesu. Nije se trudio da pozove policiju već je peške otišao do prve kafane i tu proveo celu noć. Kada se ujutro vratio, Mustang više nije bio na svom mestu, pa ćemo ga pretpostaviti da ga je odneo pauk.

Prema američkom zakonu, nakon što vam pauk odnese automobil, dužni su da ga zadrže trideset dana, a ako ga ne podignete u tom vremenskom periodu, onda firma koja je to uradila poseduje pravo da ga preproda na aukciji.

Nepoznato nam je da li se Morison ikada potrudio pronaći svoj ljubimca, a preminuo je 1971. godine kada je imao samo 27 godina. Šta se zaista desilo sa automobilom je misterija koja traje do današnjeg dana. Klub vlasnika svih vozila sa Shelby značkom se zove „The Shelby American Auto Club“ i u svom vlasništvu ima VIN brojeve (identifikacioni broj koji svaki automobil poseduje) svih vozila koje je ovaj tjuner ikada proizveo.

Oni mogu da povrde da automobil sa takvim VIN brojem nije registrovan još od 1969. godine i da je verovatno prodat otpadu nakon nesrećnog slučaja. Delovi sa retkog i poželjnog modela kao što je Shelby GT500 su svakako skupoceni, pa je vlasnik otpada verovatno prodao ih zasebno. On verovatno nikada nije previše obratio pažnju na dokumentaciju, a čak i da jeste, ime „Džim Morison“ je relativno često u Sjedinjenim Američkim Državama.

Naravno, to je jedna teorija, a ona druga je ta da je automobil još uvek u celini i da je parkiran u nečijoj garaži, pa da vlasnik želi da ga sačuva od javnosti sve dok ne primeti da može debelo da unovči celu priču. Ovoj teoriji u prilog ide i oglas iz novina iz 1971. godine, ili oko tri meseca nakon što je Morison preminuo.

Naime, u njemu se spominje Shelby GT500 iz 1967. godine sa registarskim brojem VRO389, što je identičan model, godina i registracija kao ono što karakteriše „The Blue Lady“. Tražena cena je bila simboličnih 2.350 dolara (oko 16.048 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca), čime još uvek živi nada da se automobil krije u nečijoj garaži.

Ne sumnjamo da ćemo jednog dana saznati istinu…

[mbole]

Koliko frke oko auta jednog narkomana...
To samo usa moze da izgenerise, posto.. jelte... Ima tu neke love..
Bljak

[Talladega_500]

Sta je Jim Morrison radio u svoje privatno vreme je njegova privatna stvar. Oni koji ga vole ga vole zbog muzike, sve drugo je nebitno.

[mbole]

OK..
A kakve veze onda ima to sto je "veliki" muzikant vozio neki auto?
Ako cemo vec da separatisemo onda da to radimo na obe strane

Ah.. bice da je ipak lova u pitanju

[Talladega_500]

[Talladega_500]

Prodaje se '69 Mustang Mach 1 sa 427 Cammer motorom. Rec je o Fordovom trkackom motoru iz 1960-ih godina koji je razvijao cak 657 hp. Koriscen je uglavnom za profesionalni auto-moto sport i retko koji je preziveo. Nikada nije nudjen u serijskom Mustangu.

[Stefan148]

Isuse <3

[Talladega_500]

Prodaje se '69 Mustang Mach 1 sa 427 Cammer motorom. Rec je o Fordovom trkackom motoru iz 1960-ih godina koji je razvijao cak 657 hp. Koriscen je uglavnom za profesionalni auto-moto sport i retko koji je preziveo. Nikada nije nudjen u serijskom Mustangu.

Prodat za $440.000.

Na Mecum aukciji je prodato 67 Mustanga ove godine, a jos dva su privukla posebnu paznju. Rec je o "pre-production" modelima, sto je bila serija od 150-200 Mustang napravljenih pocetkom 1964. godine radi promocija. Vecina je unistena, veruje se da postoji samo 15 njih danas. Oba su kabrioleta i prodati su za po $120.000.

[Talladega_500]

Ovo je najstariji Ford Mustang na svetu ... i nakaza je

Sa karijerom koja traje već približno šest decenija, malo je reći da je Ford Mustang ikona za sebe. Debitovao je 1964. godine sa relativno niskim očekivanjima pre nego što je postao legenda i privukao preko deset miliona kupaca. Možda još impresivnije u celoj priči je podatak da su ga svi voleli - mladi, stari, muškarci, žene, ljubitelji sporog krstarenja i performansi i sve ko još. Generalna formula se nije izmenila od prvog dana, a to je kupe, festbek ili kabriolet, motori sa četiri, šest i osam cilindara i bogat izbor modifikovanja po ličnom ukusu kupca. U današnjem izdanje zanimljivosti dana ćemo obratiti pažnju na najstariji Mustang na svetu i verovatno će vas iznenaditi kada ga ugledate na priloženim fotografijama. Da, on liči na Mustanga, ali je dvosed i nosi nadimak Shorty ("Kratki").

U jednom ranijem izdanju smo pisali kakve dizajnerske ideje je Ford eksperimentisao (https://autorepublika.com/2020/05/11/ka ... -galerija/), a zatim i kakve sve karoserije su razmatrane (https://autorepublika.com/2018/12/22/za ... i-karavan/). A kako je Shorty onda najstariji? Zar nismo još pre nekoliko godina pisali kako se onaj najstariji nalazi u muzeju Henrija Forda u američkoj saveznoj državi Mičigen (https://autorepublika.com/2019/10/12/za ... -mustanga/)? Odgovor je potvrdan, ali je Shorty jedan od retkih koncepta koji je uspeo da preživi i pre nego što je serijska proizvodnja startovala. Njegov kreator Li Ajakoka je originalno želeo sportski dvosed kao duševni naslednik prve generacije modela Thunderbird. Kada je Mustang dobio poslednje odobrenje sredinom 1963. godine, Ford je ručno sklopio oko 200 jedinica za testiranje, promocije i marketing. Većina njih su završili pod presom, neki prerađeni u trkačke primerke i takođe uništeni, a samo tri su preživela sa VIN brojem koji je neophodan da četverotočkaš bude legalan za uličnu upotrebu. Shorty je jedan od njih i kao što možete da vidite na priloženim fotografijama, ideja od dvosedu je još uvek postojala čak i u vreme kada je odluka donešena da model sa četvero sedišta bude onaj u masovnoj proizvodnji.

Posao je poveren firmi Dearborn Steel Tubing (DST) iz istoimenog grada gde je takođe sedište Forda. Zanimljivo je da je njima poslat kabriolet, a glavni inženjer je bio čovek po imenu Vincent Gardner. On je imao dugogodišnje iskustvo u firmama kao što su Auburn, Budd i Studebaker, a sve je započelo sa skraćivanjem međuosovinskog rastojanja. Ono je na serijskom modelu iznosilo 274 cm, a Gardner ga je smanjio na samo 228 cm. Od prednjih vrata pa na napred Shorty je ostao isti, ali je ostatak vozila naravno pretrpeo veće izmene. To se odnosi i na festbek krov koji će debitovato u serijskoj proizvodnji 1966. godine dok je enterijer bio identičan sa izuzetkom zadnjih sedišta. Ispod haube se krio V8 motor čija je zapremina povećana sa fabričkih 260 kubnih inča (4,3 litre) na 302 kubnih inča (5,0 litara). Menjač je bio trostepeni automatski i snagu je prenosio na zadnje točkove, a preostala mehanička izmena se odnosina na modifikovana ogibljenje zahvaljujući kojem je visina vozila snižena. Automobil je zatim ofarban u crvenu boju i dobio zvanično ime Mustang III pošto je bio treći projekat koji je DST kompletirao za Ford. Na raznim salonima automobila se našao početkom 1965. godine, a neki mediji su najavili da je zbog visokog interesovanja odobrena i limitirana serijska proizvodnja. Ali sa druge strane, kasnije finansijske analize će pokazati da kompanija nikada nije ni razmatrala takav potez. Matematika je jasna, pa u vreme kada je Ford prodavao svakog Mustanga koga je mogao da proizvede, nije bilo mesto za još jednu konfiguraciju koja je koštala DST čak deset hiljada dolara (oko 87.080 "zelembaća" u današnjoj vrednosti novca) da proizvede.

Shortyju se iznenada izgubio trag u mesecu maju 1965. godine kada je ukraden iz hangara koji je pripadao DST-u. Osiguravajuća kompanija je isplatila punu oštetu, a pronađen je sedam meseci kasnije nakon što je istraga otkrivena da ga je ukrao baš kreator Gardner u želji da ga sačuva od prese. I to se nije ni trudio da ga sakrije već ga je parkirao u sopstvenoj garaži. Pošto je osiguravajuća kompanija Aetna već ispatila odštetu, automobil je pripadao njima. Da bi nadoknadili izgubljeni novac, prodali su ga privatnom kupcu u to jednom od zvaničnika Forda. Ovaj ga je prodao 1968. godine čoveku po imenu Bil Snajder, a Shorty je zatim dugo godina korišćen za svakodnevni prevoz. Restauriran je tek 2013. godine posle čega je promenio vlasnika za sumu od 511.550 dolara.

Kao što smo spomenuli, Shorty je jedan od samo tri Mustanga iz 1963. godine sa VIN brojem, što ga čini najstarijim primerkom ovog legendarnog četverotočkaša. Ford nam nikada nije ponudio Mustang sa dvoje sedišta i verovatno nikada ni neće, čime je važnost ovog koncepta još bitnija u automobilskom svetu. To je verovatno znao i sudija koga je dopao slučaj Vincenta Gardnera, pa iako je priznao krađu, nikada nije osuđen za krivično delo. Možda mu je zaista tekla Fordova plava boja kroz vene kao i autoru ove priče ...

[Nedeljkovic]

Novi Mustang



Послато са Redmi Note 9 Pro помоћу Тапатока

[Talladega_500]

1 od samo nekih 3700 fabrickih Mustanga narucenih u rozoj boji. '64 Mustang je bio prvi "Playmate of the Year" automobil za Playboy zecicu i Ford je od 1964. do 1969. godine nudio fabricku opciju iste roze boje, ali kao sto se vidi jako malo ljudi se odlucilo za njega. Redji je nego Boss ili Shelby. Ovaj se prodaje na eBay za $60.000.

[Talladega_500]

1966 Shelby GT350, koji je do sada imao samo 1 vlasnika, prodat za $396.000.

[Talladega_500]

Nekoliko koncepta.

[Talladega_500]

Zanimljivost dana: Ko bi rekao da je ovo Ford Mustang?

Istorija Forda Mustanga se obično deli na dve generacije, posebno ako pitate one zaljubljenike izvan Sjedinjenih Američkih Država. Onaj „pravi“, koji se proizvodio od 1964. do 1978. godine, i onda posle njega, za koji navodno nikoga nije briga. Situacija Mustanga u matičnoj državi je potpuno drugačija, pošto takozvana generacija Fox (Lisica) uživa u velikom ugledu.

Silazio je sa pokretnih traka od 1979. do 1993. godine i videli smo dosta eksperimenata tokom navedenog perioda. U ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo posvetiti pažnju jednom veoma specijalnom primerku koji se zvao McLaren. Bio je to prvi pokušaj Forda da udalji Mustang od svoje originalne školjke, sa turbo motorom, nezavisnim ogibljenjem i još mnogo toga što nikada ranije nije ponuđeno.

Kao što smo spomenuli, Fox je debitovao 1979. godine i iako je zadržao pogon na zadnje točkove, po mnogo drugih detalja je bio relativno revolucionarni automobil. Aerodinamične linije su zamenile one ranije kockaste, a masa baznog kupea je snižena na samo 1.183 kilograma.

Ono što je privuklo najviše pažnje je novi 2,3-litarski turbobenzinac sa četiri cilindra. Razvijao je 131 konjsku snagu ili osam „grla“ manje nego 5,0-litarski sa osam cilindara. Ukoliko se pitate „pa otkud četiri cilindra u Mustangu“, trend je zapravo započeo još 1974. godine kada je Ameriku pogodila velika nestašica benzina.

Prodaja manjih i ekonomičnih automobila je eksplodirala, a iako se situacija brzo stabilizovala, kupcima je kriza i dalje bila na umu. Onda je usledila još jedna situacija 1979. godine i odjednom se činilo kako je vreme V8 motora odzvonilo i da je turbo tehnologija budućnost.

Novi Mustang je odlično startovao kod kupaca pošto je u svojoj debitantskoj godini privukao čak 369.936 kupaca, a kada sve bude završeno četrnaest godina kasnije, ukupna prodaja je iznosila preko 2,5 miliona vozila. Nije trebalo da prođe dugo vremena pre nego što je Ford počeo da razmišlja kako da ga napravi boljim i bržim, posebno uparenim sa motorom sa četiri cilindra.

Osnovan je novi tim pod imenom Special Vehicle Operations i ova divizija će kasnije će da debituje s impresivnim Mustangom SVO-om, o kom smo ranije pisali, ali i pre toga je postojao Mustang McLaren. Da, dobro ste pročitali i zaista je postojala specijalna verzija razvijena u saradnji sa velikom britanskom inženjerskom kućom.

Sve je započelo 1980. godine kada su čelnici Forda kontaktirali američku diviziju McLarena sa sedištem u saveznoj državi Mičigen. Plan je zahtevao da se automobil takmiči u seriji sportskih četvorotočkaša IMSA, kao i da pruža svoje drumsko izdanje. Posao je tekao bez većih problema i već godinu dana kasnije prototipovi su bili na čuvenoj stazi Daytoni.

Debitovali su iste godine na trci izdržljivosti u trajanju od 24 sata i oba primerka su uspela da je završe, i pored toga što su učestvovali u ranom sudaru. To je bilo dovoljno tek za 21. mesto, ali sam podatak da je neki Mustang sa fabričkim motorom uopšte opstao 24 sata u najekstremnim uslovima je bio dovoljan za slavu.

McLarenovi inženjeri su zatim napravili deset uličnih primeraka koji su u velikoj meri ličili na trkačke. Lako ih je bilo razlikovati po daleko širim krilima, većim branicima, povećoj „grbi“ na haubi, BBS-ovim felnama i po još mnogo toga. McLaren je posvetio najveću mehaničku pažnju na sistem ogibljenja i disk kočnice, dok je enterijer dobio Recarova sedišta, novi volan i zaštitni kavez (roll cage).

Ispod haube se krio spomenuti 2,3-litarski benzinac dok se snaga prenosila na zadnje točkove preko četvorostepenog manuelnog menjača. Tokom ranih godina snaga uopšte nije reklamirana, a kasnije ćemo saznati da su osam jedinica razvijale 132 konjske snage, dok su se preostala dva mogla pohvaliti sa 180 „grla“.

Iako će McLaren tvrditi da je motor bio u stanju da podnese brojku od 200 do 250 „konja“, iznenadno pristupačne cene goriva su rezultirale u velikoj popularnosti V8 motora i ovaj turbobenzinac nije smeo da osramoti veliki V8. Upravo je jeftino gorivo dovelo do toga da proizvodnja bude ograničena na spomenutih deset primeraka iako je originalni plan zahtevao cifru od 249 jedinica.

Spomenućemo i podatak da je koštao neverovatnih 25 hiljada američkih dolara (oko 79 hiljada „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca), što je bilo oko tri puta više od Mustanga sa V8 motorom.

Niko od nas ne može reći da je Mustang McLaren bio model visokih performansi, čak i za period kada je bio na ulicama, ali svakako jeste jedan od najčudnijih primeraka. Takođe je pokazao da turbobenzinac sa četiri cilindra može uspešno da se nosi sa V8, pa tako Ford nudi ovakvu opciju do današnjeg dana.

Tako da ako se ikada zapitate čija je pametna ideja bila da EcoBoost debituje u Mustangu, moramo da se vratimo približno četiri decenije unazad, i da tu čast damo velikom McLarenu.

[Talladega_500]

1969 Shelby GT500 koji je Carroll Shelby licno posedovao ide na aukciju posle nove godine.

[Talladega_500]

Zanimljivost dana: Ford Mustang Lawman - zabava za vojsku

Iako ih (verovatno) ne volimo i smatramo da se petljaju svuda gde im nije mesto, teško da neko može osporiti kolike su patriote američki vojnici. Ne zato što kao vole svoju zemlju više nego od drugih vojnika širom sveta već su u većini slučajeva dovoljno naivni da veruju pohlepnim starcima iz Vašingtona koji im sole pamet kako silni ratovi nisu ekonomija već trebaju da brane "slobodu i demokratiju". I automobilski proizvođači su često pratili takvu teoriju. Opet, ne zato što ih je kao briga za nekim vojnikom u Vijetnamu ili Afganistanu, već da u njegov mozak "uglavi" da je određeni automobil jako kul i da mora da ga kupi čim se vrati kući. U današnjem izdanju zanimljivosti dana ćemo posvetiti pažnju baš jednom takvom četvorotočkašu, a reč je o modelu Ford Mustang Boss 429 Lawman.

Njegova istorija počinje početkom šezdesetih godina i to ne u Fordu već u susednom Chrylseru. Počev po imenu Al Ekstrand je bio po zanimanju advokat, ali je u slobodno vreme voleo da se trka na pravcu u NHRA (National Hot Rod Association) šampionatu. To je privuklo pažnju čelnika Chryslera i do 1965. godine Ekstrand će predvoditi timove Plymoutha i Dodgea u NHRA. Takođe je osnovao ličnu kompaniju American Commando Drag Team sa ciljem da poseti i ostale države, a krajem šezdesetih godina je aktivno demostrirao ove modele u Velikoj Britaniji i Švedskoj. Javnost nikada ranije nije videla slične automobile na Starom kontinentu, koji se još uvek oporavljao od posledica Drugog svetskog rata, i kupovna moć je još uvek bila relativno mala.

To je privuklo pažnju Forda, mada je američki proizvođač imao neke druge planove. On je znao da tradicionalni evropski kupac neće biti u stanju da kupi novi Mustang ili Torino, ali je širom Evrope i Azije bio veliki broj američkih vojnika koji ih nikada nisu ni videli uživo. Plan je zahtevao pokazati im šta Ford ima u svojoj ponudi, da bi zatim taj vojnik požurio u izložbeno-prodajni salon čim se vrati kući. Ford je spremio jedanaest primeraka specijalnog modela Mustang Mach 1 i još pet sa čuvenim 429 Cobra Jet motorom, ali je Ekstrand želeo da ode korak dalje i modifikuje čuveni Boss 429. Reč je o specijalnoj konfiguraciji dostupnoj samo 1969. i 1970. godine sa ciljem da homologuje istoimeni motor za šampionat NASCAR-a. Na papiru je razvijao 375 konjskih snaga, mada je prava brojka zapravo bila bliža 500 "grla". Ekstrand je dodao kompresor i snaga je porasla na čak hiljadu "konja" i maksimalnih 1.085 Nm obrtnog momenta. Takođe je bio jedini Boss 429 sa automatskim menjačem, dok su svi ostali pružali četvorostepeni manuelni menjač. Posao izgradnje je poveren Fordovom dugogodišnjem partneru Kar Kraft iz američke savezne države Mičigen koji je tradicionalno bio zaslužan za sve specijalne modele. Ekstrand je dao ime Lawman iz u prevodu "Uterivač pravde" po svojoj profesiji, a Kar Kraft će napraviti dva primerka po ceni od dvadeset hiljada dolara (oko 152.665 "zelembaća" u današnjoj vrednosti novca) po vozilu.

Tokom ranih sedamdesetih godina preko 240 hiljada američkih vojnika će videti Lawman u akciji u Vijetnamu, Južnoj Koreji, Japanu i Filipinima. Originalno je napravljen samo jedan primerak, ali je uništen kada je pao sa dizalice tokom utovara u brod. To je nateralo Forda da odobri budžet i za drugi model koji je Kar Kraft kompletirao za nekoliko meseci. Ford je redovno slao i svoje profesionalne vozače pošto Lawman svakako nije bio preporučljiv u rukama amatera. Ipak pričamo o automobilu o vozilu sa samo doboš kočnicama, bez servo volana pa i bez sigurnosnih pojaseva.

Nakon što su putovanja kompletirana, svih jedanaest primeraka Mach 1 i pet sa Cobra Jet motorom su uništeni u Aziji pošto je Ford izračunao da je takav proces jeftiniji nego plaćati putarinu brodom. Lawman je spasila njegova individualnost zbog je vraćen u Ameriku u korišćen u promotivne vrhe. Kupio ga je amaterski vozač Dejv Mekormik i sa njim se trkao u Detroitu tokom sedamdesetih godina. Automobil je ostao u originalnom stanju sa izuzetkom oznake na vratima koja se nije nalazila na vozilu tokom turneje u Aziji. Mekormik mu je dao naziv "Blue Devil" (Plavi Đavo).

Ekstrand je kupio Lawman nakon što je Mekormik preminuo i finansirao detaljnu restauraciju da bi ga zatim kupio čuveni rvač Bil Goldberg za sumu od 132 hiljade dolara (današnjih 212 hiljada najmanjih zelenih novčanica) 2003. godine. Na satu je tada stajala neverovatna cifra od samo 890 milja (1.424 km). I Goldberg je finansirao detaljnu restauraciju i u današnjim rukama se nalazi do današnjeg dana.

Da li je Lawman uspeo u svojoj originalnoj nameri da privuče više kupaca? Pa ne baš pošto je Ford do 1971. godine već imao poslednje evoluciju originala, a tri godine kasnije i potpuno novi Mustang. Ipak, ostaje veoma bitan deo američke kulture i načina promocije koji nikada više nismo videli, a takođe je i najmoćniji Mustang ikada proizveden od strane Forda. Ako zbog ničega drugog, barem zbog ovih informacija zaslužuje svoje mesto u američkoj istoriji.