ја сам Ивана, студенткиња Фармацеутског факултета (из Београда сам), последље четири и по године старатељ једне пунолетне Фиестице коју ћу накнадно представити.
У пракси не знам пуно о колима, јер се, на жалост, у мојој ужој и широј породици и кругу пријатеља нико не бави тиме.
Знам да проверим ниво уља, расхладне течности, притисак у гумама и да допуним све што треба (укључујући течност за прање стакала
), што периодично и дисциплиновано радим. Водим рачуна о својим колима, јер туђу и своју безбедност у саобраћају изузетно озбиљно схватам. Зато радници на техничком прегледу не крију позитивно изненађење када тестирају моје кочнице.
Са друге стране, пошто су моторна возила једна од мојих већих животних пасија, у недостатку других могућности, волим да читам о колима и рецимо да је моје знање о механици надпросечно у односу на друге студенткиње фармације.
Мој први ауто био је спортски, спуштени купе кабриолет... на педале (не сећам се марке
), кој сам бесомучно возила где год сам стигла, тако да сам, кад сам га прерасла, једва чекала да напуним 18 година да могу да полажем вожњу.Од десете године сам почела да скупљам паре да купим ауто.
Када сам била у гимназији, на путу до школе константно је био паркиран зелени, офуцани Capri - моја прва љубав. =) Чак сам власницима оставила емотивну поруку да бих хтела да га купим, али и они су га волели. А како и не би. =)
Осим тога, као што свако има неку симпатију међу звездама - волим Мустанга. Океј, знам да то делује као клише, али шта могу, јаче је од мене.
Онај звук... =) ...и хауба... =) Једна од животних жеља ми је да једног дана са неким кога волим на источној обали САД седнем у рестаурираног црвеног Мустанга кабриолет из 1967. године и уживам у Америчким друмовима и Америчкој природи и градовима, све до западне обале. У реалном животу, у мају 2006. године сам чудним стицајем околности купила моју драгу Фиесту.
И од тада знам да ће сваки мој следећи ауто бити Форд. 
